Конвенција о заштити свјетске културне и природне баштине, усвојена 16. новембра 1972. године на 17. засједању Генералне конференције УНЕСЦО-а у Паризу, представља најважнији међународни правни документ за идентификацију, заштиту и очување универзалних вриједности човјечанства. Кључна иновација ове конвенције је уједињење концепата заштите природе и очувања културних споменика унутар једног јединственог правног оквира, препознајући да су култура и природа нераскидиво повезане.
Кључни циљеви и принципи: Заједничка одговорност: Поставља начело да је очување свјетске баштине обавеза цјелокупне међународне заједнице. Финансијска и техничка помоћ: Омогућава међународну сарадњу кроз ресурсе, стручност и подршку угроженим подручјима. Конвенција је успоставила оперативни систем који директно управља очувањем локалитета широм свијета:
- Комитет за свјетску баштину: Тијело састављено од представника држава чланица које доноси коначне одлуке о упису на листу и контролише провођење Конвенције.
- Листа свјетске баштине: Регистар културних, природних и мјешовитих добара која испуњавају строге критерије. Преко 1.000 локалитета широм свијета налази се под овом заштитом.
- Листа свјетске баштине у опасности: Механизам који упозорава јавност и мобилизира хитна средства за локалитете угрожене ратовима, климатским промјенама или урбанизацијом.
- Фонд за свјетску баштину: Финансијски фонд намијењен за хитне интервенције, едукацију стручњака и техничку подршку.
Овај споразум постао је један од најмасовније прихваћених међународних докумената на свијету. Служи као кључни алат за развој одрживог туризма и јачање локалних економија кроз глобално препознатљив бренд. Ипак, у 2020-им годинама Конвенција се суочава с озбиљним изазовима попут убрзаних климатских промјена, прекомјерног туризма (тзв. овертоурисм) те геополитичких сукоба који директно угрожавају опстанак вриједних мјеста на планети. Због тога су стални надзор и модернизација њених алата кључни задатак УНЕСЦО-а и свих држава потписница.