Са дубоком тугом прочитала сам вијест да је преминуо угледни сликар Един Нуманкадић, само два дана прије отворења своје нове изложбе под називом „Присуство“. Вијест о његову одласку стигла је у тренутку довршавања честитке поводом изложбе, претварајући снажну симболику наслова у тиху, готово невјероватну промјену значења: присуство се, у једном тренутку, преобразило у одсуство.

Един Нуманкадић био је један од најпрепознатљивијих аутора своје генерације или, боље рећи, генерација. Умјетник чији је рад досљедно повезивао промишљену ликовну дисциплину са осјетљивошћу за тренутак и траг људскога постојања, за слободу кроз: „бити”, „мислити” и „стварати”. Једном је рекао: „Та слобода је најврједнија ствар и никад је ничему нисам подредио”. И није!  Његова дјела остају свједочанство устрајности стварања и знатижеље, али и мјесто сусрета: између слике и погледа, између видљивога и наслућенога, а све кроз његов мото постојања „одлучио сам живјети умјетност”.

Изложба „Присуство“, која је требала бити његов сљедећи сусрет са публиком, сада постаје простор сјећања и захвалности.

У овим тренуцима у мислима смо уз породицу, пријатеље и све који су цијенили његов рад. И док осјећамо тежину одсутности, остаје присутна свјетлост коју је оставио иза себе. У сликама које ће и даље говорити, мирно и постојано, у његово име, „јер једино је вријеме неки критериј који сложи ствари на своје мјесто, а ми се можемо трудити више-мање”. Данас, када се опраштамо од Едина Нуманкадића, вријеме ће тек потврдити величину његова умјетничког и људског наслијеђа.

Нека Един Нуманкадић почива у вјечном миру.

Сања Влаисављевић, федерална министрица културе  и спорта