Бисера Аликадић припадала је увијек некој другој, ријеткој врсти, оној чији глас остаје у нама дуго након што затворимо посљедњу страницу. Њен књижевни глас није тражио допуштење да буде свој. Долазио је из дубине искуства, из потребе да се изговори оно дуго прешућивано, посебно када је ријеч о женском искуству, љубави, тијелу, самоћи, слободи и праву на властити глас.

Њен књижевни опус свједочи о ријеткој стваралачкој ширини. Након прве збирке пјесама „Ноћи и ћилибара“, слиједиле су збирке „Капи и маховина“, „Дрхтај вучице“, „Распеће“, „Пјесме“, „Док јесам Циганка“, „Не предајем се“, „Град храбрости“, „Књига времена“ и „Луди камен“. Написала је и бројне књиге намијењене дјеци: „Краљица из дворишта“, „Тачкасти падобран“, „Пјесмице љествице“ и „Воз до неба“ те тако успјела повезати свијет одраслих и свијет дјеце, озбиљност животног искуства и разиграност дјечје маште.

Својим писањем и “писмом” Бисера Аликадић је помјерала границе очекиваног и отварала простор јунакињама које нису пристајале да буду тек нечије кћери, супруге, мајке или тихе сапутнице. Њене жене осјећају снажно, гријеше, желе, пате, супротстављају се и трагају за собом. Управо зато њена књижевност и данас дјелује непосредно и живо.

Танкоћутност Бисере Аликадић није само у темама које је бирала, него и у начину на који их је претварала у књижевност. У њеном језику сусрећу се њежност и иронија, лирско и непосредно, интимно и друштвено. Она је умјела од свакодневице направити књижевни простор у којем се препознајемо, а од личног искуства питање које припада свима нама.

Препознатљиви кикот Бисере Аликадић обиљежје је ослобађања књижевног језика од наметнутих граница и свједочанство да књижевност може бити истовремено интимна и побуњена, њежна и бескомпромисна.

Драга Бисера, хвала на одважности да се говори властитим гласом, хвала за јунакиње које нису пристајале на задане улоге, хвала за слободу и уживање у тој слободи, хвала Ти за смијех!

Кад се смију жене

Као да су заборавиле све обавезе, сва зла.

Необуздано се смију себи, мушкарцима,

Дјеци, пеленицама,

Сунцу, крилатици драге им покојнице.

Њихов смијех је бујица, налет слободе.

Блистави врт у срцу васионе.

Овој исконској радости равно није

Ни крдо младих коња кад извија гриве.

Груди им се разливају на све стране.

Јата зуби бљесну, па нестану ко птице.

Да под Земљу полугу ставе

Заваљале би је као тешку куглу.

О, среће, кад се смију. Као да море навире

Као да се небески видици шире.

Фотографија преузета са странице www.бисерје.ба.