Појава Међународног дана архитектуре никако није повезана са најсвјетлијим тренуцима у хисторији. Након Другог свјетског рата, у Лондону, на Међународном сусрету архитеката одлучено је успоставити Међународни савез архитеката (ИСА). Неколико деценија касније, на једној од сједница, чланови УИА одлучили су успоставити професионални одмор за све раднике ове професије. 

Од 1985. године, Свјетски дан архитектуре обиљежава се 1. јуна сваке године. Међутим, 1996. године, ИСА је објавила измјене и именовала дан славља – први понедјељак другог јесенског мјесеца. Овогодишњи Међународни дан архитектуре слави се 5. октобра заједно са Свјетским даном становања. Ова комбинација није случајна, јер су циљеви оба одмора усмјерени на побољшање услова и удобности становања у насељеним подручјима.

Традиционално, представници свијета градитељства и архитектуре сусрећу се на конференцијама о правном стручном одмору, расправљају о проблемима који се односе на услове образовања и рада, креативних идеја и увођење нових технологија.

А шта је заиста архитектура?

Архитектура није само оно што градимо. Она је оно што остављамо иза себе.

У простору остају наши трагови – куће, улице, тргови, градови, али и начин на који смо разумјели човјека, вријеме и мјесто у којем живимо. Зато архитектура није само питање форме и естетике. Она је одговорност према простору и према прошлости.

Човјек гради, али је истовремено и сам простором обликован. У ономе што направимо остаје нешто од нашег времена, нашег знања, наших вриједности и нашег односа према онима који ће доћи послије нас. Можда је највећа вриједност архитектуре управо у одговорности коју имамо према простору који нам је повјерен.

Архитектура је начин да простору дамо нови живот, уз обавезу да му не одузмемо оно што га чини његовим. А оно што данас направимо, сутра више неће бити само наше.