Данас је 10. јули и ова сриједа другачија је од свих претходно организованих јер, ближи нам се најтужнији дан у години, дан када тишина говори више од свих ријечи свијета…
У сусрет 11. јулу – још једној годишњици геноцида у Сребреници, Федерално министарство културе и спорта одлучило је овај тужни датум обиљежити прилагодивши уобичајену Сриједу на Шетници културе прилици, бојећи је бојом културе сјећања и одајући спомен недужним сребреничким жртвама.
Овом приликом гостима се обратила федерална министрица културе и спорта, Сања Влаисављевић:
“Сретна сам што смо окупљени овдје испред храма културе, испред нашег Министарства културе и шпорта. Е, данас нисам сигурна колико ту ријеч могу изговорити на онај начин на који је уобичајено изговарамо, нисам сигурна колико ће ријечи које ћу изговорити личити на ријечи политичара, министара који уобичајено имају написане говоре. Посебице, када је ријеч о комеморацијама. Ово су говори који се изговоре, или их не треба ни говорити. Јутрос, идући на један службени пут видјела сам педесетак предивних младих људи на бициклима. За тренутак сам застала и помислила, куда су они кренули по овој врелини? Како је мој пут одмицао даље видјела сам да се налазе из мјеста у мјесто и схватила гдје је заправо њихово крајње одредиште и камо они одлазе… Враћајући се помислих да ће сутра бити укопан, послије више десетљећа један тако млад, са својих седамнаест. Седамнаест… Ни пунољетан није био. Они који су преживјели и који ће се окупити око његовог мезарја сигурно знају што осјећају. Увјерена сам да и ми сви овдје имамо тешке и јаке емоције. Емоције морамо имати увијек, не само на још једну годишњицу, на још један 11. 7… Ми који можемо морамо гајити културу сјећања. И зато смо данас овдје. Постоје неки тренуци, неке ситуације и пригоде када је то наш императив од којег се не смије одустати. Ми, Федерално министарство културе и шпорта као једна мала обитељ настојали смо да овај дан буде дан сјећања на све оне бебе које су тек удахнуле живот, све оне старије, њихове родитеље браћу, којих нема, али и да будемо снага онима који су ту… Да знају да нас имају, да су у нашим срцима и мислима и увијек ће тако бити. Не само на датуме обиљежавања, него кроз дане, мјесеце и године… Наша је дужност да гајимо сјећање и успомену на њих” нагласила је министрица у емотивном говору, замоливши присутне за минут шутње како би се одала почаст онима који ће сутра коначно наћи смирај.
У данашњем програму наступили су професор клавира, Адис Вуга, који је извео Бахов прелудија у ц-дуру, а Миа Солдо, ученица Основне музичке школе Илиџа извела је нумеру „Ружа“, композиторице Доре Пејачевић.
У спомен на жртве геноцида у Сребреници, балетном изведбом на музику Фредерика Шопена гостима се представила Стела Деспотовић, из Удружења за афирмацију балетне умјетности и савременог плеса “Живимо балет“.
