Севдалинка је градско традицијско пјевање, монодијски конциповано (по свом укупном ентитету припада појединцу – солисти), које се може изводити без пратње инструмената (а цапелла), уз пратњу саза (тамбура), хармонике или мањих инструменталних састава.

Усмено преношена, вјероватно већ од средине 16. вијека, тематски је била изразито усредсређена на љубавна дешавања у животу појединаца. Стихови севдалинки спадају у књижевни поџанр љубавне лирике. Богатство и разноликост напјева те лирски текст баладног типа обједињава изведба као израз сензибилитета пјевача. Севдалинка може да постоји као мелодија и као аудитивни феномен, али тек онда постаје оно што јесте када је запјева прави пјевач. Новије генерације извођача, која је дио и локалне и глобалне сцене, севдалинку је смјестила у потпуно нове контексте, (до)дајући јој и нова значења.

Данас се севдалинке неријетко доживљавају као босанске соло пјесме. Њеном очувању додатно доприноси велика пажња посвећена биљежењу старих, усменом предајом сачуваних севдалинки које се изучавају на етномузиколошким и катедрама усмене књижевности.