На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из вијека у вијек, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дјела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим свјетским центрима, испреда се прича о судбини човјековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мијењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човјечанство од првог бљеска свијести, кроз вијекове прича смо себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу…

…можда приповједач својим дјелом треба да помогне човјеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умјели или, оборени прије времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповједач можда прича сам себи своју причу, као дијете које пјева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам освијетли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумијемо увијек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо…

Иво Андрић, говор на додјели Нобелове награде за књижевност

Свјетски дан приповиједања обиљежава се 20. марта.

Ријеч је о глобалној прослави умијећа усменога приповиједања, а тога дана људи диљем свијета приповиједају и слушају приче на бројним језицима и на бројним мјестима, током дана и ноћи.

Учесници дијеле своје приче и надахнућа, учећи једни од других и стварајући међусобне контакте.
Ова међународна манифестација посвећена усменом приповиједању задобила је свој коначни облик 2003. године, од када се обиљежава у више од 25 земаља на свим континентима.             

А приповиједати можемо бесконачно, јер све што погледамо у причу претварамо…