Међународни дан споменика и споменичких цјелина обиљежен је и ове године 18. априла, а радна тема коју је овај пут препоручио Извршни одбор Међународног вијећа за споменике и споменичке цјелине (ИЦОМОС) је „Катастрофе и сукоби кроз објектив Венецијанске повеље“, којом се обиљежава 60 година од настанка Повеље.

У разговору за Фену директор Завода за заштиту споменика у саставу Федералног министарства културе и спорта Роберт Стергар наводи да је Венецијанска повеља произашла из спознаје о јединству људских вриједности која трагове прошлости проматра као заједничко наслијеђе а тиме је и заједничка одговорност да се оно сачува за будуће генерације у пуном богатству њихове аутентичности. Повеља је поставила принципе на којима и данас почива заштита и рестаурација, а свака држава потписница је одговорна за примјену тих принципа у оквиру властите културе и традиције.

Говорећи о томе шта угрожава споменичку баштину, Стрегар истиче да ефекти климатских промјена представљају можда и највећу пријетњу културно-хисторијском наслијеђу и то у оквиру физичког, социјалног и културног контекста.

– Физички контекст је најочитији јер директно утјече на оштећења структуре и материјале од којих су изграђени појединачни објекти и локалитети, као и деградација културно-хисторијских и природних подручја од значаја – истиче Стергар.

Он наводи да је карактер културне баштине уско повезан са климом и климатским увјетима подручја гдје се налази.

– Другим ријечима, екстремне промјене – поплаве, суше, ерозија, повећање температуре, влажност тла, миграције „штеточине“, хидролошки, кемијски, биолошки процеси и друго, имају директан физички утјецај на наслијеђе – казао је.

Говорећи о улози и значају Венецијанске повеље он наглашава да је Венецијанска повеља у првом чланку дијела „Заштита“ одредила најважнију акцију (Чланак 4. Повеље), а која гласи – редовно одржавање.

– Том акцијом се подразумијева стално надгледање и рана детекција оштећења. Адекватном интервенцијом у раној фази настанка промјене може се ублажити утјецај климатских промјена. То се прије свега односи на значајније појединачне објекте, археолошке локалитете, некрополе и покретно наслијеђе. Да би се смањио негативни утјецај климатских промјена на културно-повијесно наслијеђе у цјелини, потребно је успоставити институционални и стратешки оквир дјеловања. Смањење ризика од катастрофа мора да буде национални али и локални приоритет – мишљења је директор Завода за заштиту споменика Федерације БиХ Роберт Стергар.

Коментирајући однос у БиХ према споменичкој баштини, Стергар је истакнуо да однос према споменицима културе који представљају свједочанство људске повијести и развоја везано је за постојање јавног интереса за његово очување.

– Јавни интерес поставља институционални оквир а стручна заједница артикулира активности на споменицима културе. Босна и Херцеговина има традицију од 78 година институционалне бриге за културно-повијесно наслијеђе. Међутим, након 1995. године законска регулатива није успоставила јасну стратегију заштите. Уведен је појам „национални споменик“, а културно-хисторијско и природно наслијеђе у ширем смислу није довољно третирано – подвукао је.

Он подвлачи да је културно-повијесно наслијеђе у Босни и Херцеговини током рецентног рата доживјело тешка оштећења а приличан број споменика културе је потпуно уништен, те су уложена значајна средства у послијератној обнови са циљем рехабилитације уништених и санирања оштећених објеката.

– Међутим, посљедњих десетак година издвојена средства за културно-хисторијско наслијеђе су све скромнија, а потребна су велика средства за одржавање обновљених објеката. На нивоу Федерације БиХ, сваке године одвајају се одређена средства за заштиту и презентацију националних споменика која се имплементирају путем Трансфера за обнову културног и градитељског наслијеђа које проводи Федерално министарство културе и спорта. Међутим, та средства су ограничена и не могу покрити трошкове које изискују конзерваторско-рестаураторски захвати у обиму који је потребан -потцртао је Стергар.

Он је истакнуо да, с обзиром на то да се средства одобрена путем Трансфера за наслијеђе додјељују апликантима (инвеститор, власник, корисник, опћина, удружење и сл.), тако Завод за заштиту споменика не управља средствима и самим тим није у могућности да планира или одлучује које би интервенције требало приоритетно изводити.

– Другим ријечима, нема стратегије нити планског усмјеравања средстава за заштиту наслијеђа у Федерацији БиХ. Завод за заштиту споменика у оквиру својих могућности а темељем својих надлежности апелира, усмјерава и стручно помаже власницима и корисницима објеката проглашених националних споменика приликом аплицирања за средства и пружа стручну помоћ приликом рестаураторско-конзерваторских радова или радова на одржавању објеката – казао је.

На девастацију споменика и споменичких цјелина, како истиче, утјече много фактора.

Тако су појединачни споменици у бољој позицији. Девастација се дешава нестручном бригом, непромишљеним рјешењима или увођењем нових стандарда у живот националних споменика под утјецајем технолошког напретка или потребама потакнутих климатским промјенама (ПВЦ столарија, клима уређаји, додавање термичке изолације гдје треба и гдје не треба и сл.) а да се при том не тражи сугласност нити се контактира служба заштите за техничка рјешења. Често из добрих намјера власника или корисника дође до непоправљиве штете.

– Далеко тежа ситуација је са споменичким цјелинама, заштићеним подручјима или повијесним урбаним крајоликом а посебно на контактним зонама. Логика капитала не признаје или не препознаје вриједности са којима располаже или на које жели дјеловати. То се прије свега односи на неконтролирану урбанизацију и промјену окружења споменика културе -појаснио је Стергар.

Он сматра да суштински почетак свих неразумијевања лежи у образовно-педагошком одгоју, институционалном (вртић, школа, универзитет) и обитељском, који не упућује младе на значај споменика културе и утјецаја на њихов идентитет а посебно на значај и поштовање другог и другачијег.

– Свака измјена идеологије, друштвеног поретка или друштвено-економских односа у неком друштву доводи до планског умањења повијесног значаја претходног и стварања или приказивања кроз споменичку културу своју повијест увећавајући свој значај. Дјела споменичке архитектуре настала у СФРЈ, а нека од њих су ремек дјела сувремене монументалне умјетности, су у свим новонасталим државама занемарена, умањујући им тако значај и у не малом броју случајева су девастирани или потпуно уништени. Такав тренд је видљив и у Босни и Херцеговини у зависности од подручја, негдје мање, а негдје више – подвукао је Стергар додавши да се, на жалост, поново враћамо на институционални и обитељски одгој који жели поједноставити до крајњих граница идеологије и колективне идентитете.

Говорећи о значају одговорног односа према споменицима и споменичким цјелинама, Стергар сматра да однос према културно-повијесном наслијеђу дефинира нас саме, као појединце и као друштвену заједницу.

– Споменици културе, објекти или простори, су свједочанства нашег постојања, континуитета, развоја, умијећа, знања, патње, боли, радости и среће који су материјализирале генерације прије нас. Друштвена заједница мора дати значај струци, ојачати институције, законе и прописе учинити проводивим те плански и програмски дјеловати – мишљења је Стергар.

Он сматра потребним у педагошко-образовним програмима, посебно друштвеним предметима, уврстити осврт на значај културно-повијесног и природног наслијеђа Босне и Херцеговине (посебно на скуп идеолошких, етничких, религијских и сваких других различитости), организирати екскурзије са циљем упознавања с наслијеђем, посјете културним институцијама (музеји, галерије) и слично, а с циљем стварања позитивног односа према свједочанствима прошлости и подизања свијести међу најмлађим популацијама друштва о значају наслијеђа.

-Циљ подизања свијести је да се трагови прошлости очувају за сљедеће генерације баштинећи оставштину предака који су живјели ту прије нас – подвукао је у разговору за Фену директор Завода за заштиту споменика у саставу Федералног министарства културе и спорта Роберт Стергар.

 

Интервју за ФЕНА.БА