Федерална министрица културе и спорта, Сања Влаисављевић, присуствовала је у суботу, 26. августа 2023. године свечаном програму поводом отварања 28. дана хрватског филма „Иво Грегуревић“ у Орашју.
Програм је започео отворењем Културног центра „Иво Грегуревић“, којег је отворио др. Драган Човић, предсједник Хрватског народног сабора БиХ. Гости су потом положили вијенце на почивалишту Иве Грегуревића на гробљу „Караула-Доња Махала“, након чега је одржана Свечана академија, на којој су о великану хрватског глумишта говорили Иљо Бенковић, предсједник Организационог одбора Фестивала, Мијо Марић, предсједник Хрватске матице исељеника из Загреба, која је суорганизатор Фестивала, посебни представник Владе Републике Хрватске, државни секретар Централног државног уреда за Хрвате ван Републике Хрватске, Звонко Милас, те министрица Сања Влаисављевић. Ову највећу културну манифестацију у Посавини службено је отворила предсједавајућа Вијећа министара БиХ, Боpјана Кришто.
Говор министрице Влаисављевић преносимо у цијелости:
Велика част ми је бити данас овђе са вама на отварању 28. дана хрватског филма Иво Грегуревић.
Није једноставно доћи на ово мјесто и говорити о… Ма не, погрешно говорим! Дозволите ми радије да вам испричам једну причу.
Прича је то о човјеку који управо сједи ту до вас. До свакога од вас. Још вам потихо и говори: „Ма шта ово она прича!? Нема се ту шта рећи, само радиш свој посао.“
Увијек је ту сједио и увијек ће сједити и гледати нас шта и како радимо и је ли најбоље вријеме за то шта радимо. Ми бисмо га можда и питали је ли, а он би нам одговорио: „Најбоље вријеме није ни оно које је прошло ни оно које слиједи, него оно које се догађа управо сада. И сутра ће најбоље вријеме поново бити оно сутра, јер сутра ће опет бити сада.
Иво је био глумац или, заправо, и није. Био је увијек Иво – Иво у коју год ођећу обучен. А Иво, реци нам је ли живот глума? Погледао би и кратко у свом стилу рекао: „Глума је живот. Сљедеће питање молим, али кратко не волим интервјуе.“
Но, о једној теми би ипак могао говорити – о својој Доњој Махали. Сави. Ето, није Савом стигао до Црног мора иако је маштао о тому гледајући ђечачким оком ноћу звијезде.
Ђечак је одрастао, отишао из Доње Махале, али јој се и враћао, све више се враћао како каже у ђетињство, а кад му је Босна поплавила кућу коначно се и вратио. Знао је такођер да успркос свему неће од тамо нестати Хрвати. Рекао би: „Оптимист сам. Опстаћемо иако нас је пуно мање него прије.“ Знао је да ће Дани хрватског филма бити баш овђе и окупљати не само Хрвате, него све оне који умију да воле и који вјерују да се све може и када је тешко. И сад би ме исправо и рекао: „Не Хрвати, него Рвати, и не Доња Махала него Маала. Нема код нас х, то је све избачено. Научи!“
А почеци рватског филма у Посавини су били баш ту гђе је Иво са својих седам другова даноноћно глумио и дијелио улоге другима. Истина, Паца је био шеф а Маријан их је скривао ако превише згријеше. Ђечаци су порасли, а Иво је у свитање слободе у својој Посавини покренуо ову громаду сусрета лијепога.
Фестивал Иве Грегуревића у Орашју постао је славан, говорили би му, а он би казао „Иљо Бенковић је мој помоћник. Има нас једна група која одређује који ће глумац и редитељ добит’ награду. Награде су златни дукати.“ Прави дукати. Али нису само дукати него и вино и ракија и шунка. Све се то поједе и попије у пар дана. Али важно је да Фестивал траје, Сава тече, људи долазе баш овђе и чекају да виде што је сваке сљедеће године Иво пришапнуо Бенковићу. А увијек му пришапне више и боље. Рекао је да ће живот проћи овако: „Пуцнеш прстима и то је то.“ Тако је и заспао, ођедном и ниоткуд. Премда, волио би да не живи до 150. године, него двије хиљаде година, пет хиљада година најмање… Тек тада би могао нешто озбиљно о животу рећи…
И живи, ево га сједи ту с нама и чека отварање новог и још бољег Фестивала рвацког филма. А што ће тек бити за двије хиљаде година?
Ето, била је ово прича о човјеку који нас је окупио и ове године овђе, у Орашју, који нам је поставио тежак задатак. Подијелио нам улоге и рекао: „Сад радите, нема се ту шта причати.“
Хвала!
