Босански ћилим представља један од најавтентичнијих облика материјално-духовног стваралаштва на простору Босне и Херцеговине. Као текстилна форма која обједињује функционалну, естетску и симболичку димензију, он није био само предмет свакодневне употребе већ и носилац колективног памћења, породичног идентитета и културног континуитета заједнице. Кроз векове је био саставни део дома – прекривао је подове, сећије, кревете и столове, служио као завеса и зидна декорација те представљао важан део девојачке спреме.

Историјски развој босанског ћилима повезује се с текстилним техникама присутним на овом простору још од неолита. Посебно значајно поглавље у историји босанског ћилима везује се за оснивање и рад Ткаонице ћилима у Сарајеву током аустроугарског периода. Организована ручна производња босанских ћилима престаје 1971. године, чиме се завршава једно важно индустријско поглавље у историји ове традиције.

Основна техника израде босанског ћилима јесте техника клечања, равно ткање без чвора, која захтева прецизност, дуготрајан рад и дубоко познавање орнаменталне композиције. Знање се традиционално преносило усменим путем, унутар породице и локалне заједнице, чиме је процес ткања постајао чин очувања идентитета. Данас се ова пракса негује кроз рад удружења, музејске радионице, образовне институције и породичне линије преношења знања у Травнику, Тузли, Високом, Какњу, Сарајеву и другим срединама.